# Drama Tri sestre / Play Three sisters


Anton Pavlovič Čehov
Tri sestre
 
Drama u četiri čina
Prevod: Kiril Taranovski
Naslov originala: ТРИ СЕСТРЫ
LICA:
PROZOROV, ANDREJ SERGEJEVIČ
NATALIJA IVANOVNA, njegova verenica, docnije žena
OLGA, njegova sestra
MAŠA, njegova sestra
IRINA, njegova sestra
KULIGIN, FJODOR ILIČ, profesor, Mašin muž
VERŠININ, ALEKSANDAR IGNJATIJEVIČ, potpukovnik, komandir baterije
TUZENBAH, NIKOLAJ LAVOVIČ, baron, poručnik
SOLJONI, VASILIJE VASILJEVIČ, kapetan
ČEBUTIKIN, IVAN ROMANOVIČ, vojni lekar
FEDOTIK, ALEKSEJ PETROVIČ, potporučnik
RODE, VLADIMIR KARLOVIČ, potporučnik
FERAPONT, služitelj zemske uprave, starac
ANFISA, dadilja, starica od osamdeset godina

Radnja se događa u jednom guberniskom gradu.

PRVI ČIN
 
U kući Prozorovih. Salon sa stubovima, iza kojih se vidi velika sala. Podne; napolju je sunčano, veselo. U sali se postavlja sto za doručak. Olga u plavoj uniformi nastavnice ženske gimnazije celo vreme ispravlja ñačke sveske stojeći i šetajući. Maša u crnoj haljini, sa šeširom na kolenima, sedi i čita knjigu; Irina u beloj haljini stoji zamišljena.

OLGA: Otac je umro tačno pre godinu dana, baš na ovaj dan, petog maja, na tvoj imendan, Irina. Bilo je vrlo hladno, padao je sneg. Činilo mi se da neću preživeti, ti si ležala onesvešćena, kao mrtva. Ali eto - prošla je godina dana i mi se toga, mirno sećamo, ti si već u beloj haljini, lice ti se sija. (Časovnik izbija dvanaest.) I onda je ovako izbijao sat. (Pauza) Sećam se, kad su oca iznosili, svirala je muzika, na groblju su pucali. On je bio general, komandovao brigadom, pa ipak je bilo malo sveta. Uostalom, padala je kiša. Jaka kiša i sneg.
IRINA: Čemu podsećati na to!
Iza stubova, u sali, pored stola - pojavljuju se baron Tuzenbah, Čebutikin i Soljoni.
OLGA: Danas je toplo, možemo prozore držati širom otvorene, a breze još nisu listale. Otac je dobio brigadu i otputovao s nama iz Moskve pre jedanaest godina, ja se odlično sećam, početkom maja; u ovo doba u Moskvi je već sve rascvetano, toplo, sve je obasjano suncem. Prošlo je jedanaest godina, a ja se svega sećam, kao da smo juče otputovali. Bože moj! Jutros sam se probudila, videla ovu bleštavu svetlost, videla proleće i radost se zatalasala u mojoj duši, strašno sam poželela da se vratim u zavičaj.
ČEBUTIKIN: Ako vam ne treba!
TUZENBAH: Naravno, gluposti.
MAŠA (sedi zamišljena nad knjigom, tiho zvižduće pesmu)
OLGA: Nemoj da zviždiš, Maša. Kako možeš! (Pauza) Zato što sam svaki dan u školi, a zatim dajem časove sve do uveče, stalno me boli glava i takve mi misli padaju na pamet kao da sam već ostarela. I zaista, za ove četiri godine kako radim u gimnaziji, osećam kako se iz mene svakog dana cede kap po kap i snaga i mladost. I samo raste i jača jedan san...
IRINA: Da odemo u Moskvu. Da prodamo kuću, da likvidiramo ovde sve i u Moskvu...
OLGA: Da! Što pre u Moskvu.
Čebutikin i Tuzenbah smeju se.
IRINA: Brat će, verovatno, postati profesor univerziteta, on i onako neće živeti ovde. Samo eto stvar zapinje zbog sirote Maše.
OLGA: Maša će dolaziti u Moskvu na celo leto, svake godine.
MAŠA (tiho zvižduće pesmu)
IRINA: Daće bog, sve će se udesiti. (Gleda kroz prozor.) Lepo je vreme danas. Ne znam zašto mi je na duši tako svetlo! Jutros sam se setila da mi je imendan i odjednom sam osetila radost, setila sam se detinjstva, kad je mama još bila živa.

I kakve su me divne misli uzbudile, kakve misli!
OLGA: Ti se danas sva sijaš, izgledaš neobično lepa. I Maša je lepa. I Andrej bi lepo izgledao, samo se jako ugojio, to mu ne stoji dobro. A ja sam ostarela, strašno smršala zacelo zato što se u školi ljutim na devojčice. Eto, danas sam slobodna, kod kuće sam i glava me ne boli, osećam se mlaña nego juče. Meni je tek dvadeset osam godina... Sve je dobro, sve je od boga, ali, čini mi se, kad bih se udala i po ceo dan sedela kod kuće, bilo bi još bolje. (Pauza) Ja bih volela muža.
TUZENBAH (Soljoniju): Baš govorite koješta, dosadilo mi je da vas slušam. (Ulazi u salon) Zaboravio sam da vam kažem. Danas će vam doći u posetu naš novi komandir baterije, Veršinin. (Seda za pijanino.)
OLGA: Lepo! Vrlo mi je milo.
IRINA: Je li star?
TUZENBAH: Ne, nije još. Najviše mu može biti četrdeset do četrdeset pet godina. (tiho svira) Izgleda - zgodan čovek. Glup nije, to je van svake sumnje. Samo mnogo govori.
IRINA: Interesantan čovek?
TUZENBAH: Jeste, prilično, samo ima ženu, taštu i dve devojčice. Uz to oženjen je po drugi nut. Pravi posete i svuda govori da ima ženu i dve devojčice. I kod vas će to reći. Žena mu je nekako suluda, ima dugačku pletenicu kao devojka, govori samo nekakve visokoparne stvari, filozofira i često pokušava da izvrši samoubistvo, očigledno za inat mužu. Ja bih odavno pobegao od takve žene, ali on trpi i samo se žali.
SOLJONI (ulageći iz sale u salon s Čebutikinom) Jednom rukom dižem samo pud i po, a dvema pet, čak i šest pudova. Iz toga zaključujem da su dva čoveka jača od jednog ne dvostruko, nego trostruko, čak i više...
ČEBUTIKIN (čita novine) Protiv opadanja kose... dva zolotnika naftalina i pola flaše špiritusa... rastopiti i upotrebljavati svaki dan... (Beleži u notes) Da zabeležimo! (Soljoniju) Dakle, velim vam, flašica se začepi, a kroz čep se provuče staklena cevčica... Zatim uzmete malo najprostije, obične stipse...
IRINA: Ivane Romanoviču, dragi Ivane Romanoviču!
ČEBUTIKIN: Šta je, devojčice moja, radosti moja?
IRINA: Recite mi zašto sam danas tako srećna? Kao da jedrim, a nada mnom se pruža široko plavo nebo i lete velike bele ptice. Otkud to? Otkud?
ČEBUTIKIN (ljubeći joj obe ruke, nežno): Ptičice moja bela...
IRINA: Kad sam se jutros probudila, ustala i umila se, odjednom mi se učinilo da mi je sve jasno na ovom svetu i da ja znam kako treba živeti. Dragi Ivane Romanoviču, ja znam sve. Čovek treba da radi, da radi u znoju lica svoga, pa bio on ne znam šta, samo se u tome sastoji smisao i cilj njegova života, njegova sreća, njegovo oduševljenje. Kako je lepo biti radnik koji ustaje čim svane i tuca na ulici kamen, ili biti pastir, ili učitelj koji uči decu ili mašinovoña na železnici... Bože moj, ma ne samo biti čovek, bolje je biti vo, bolje je biti običan
konj, samo neka se radi, mnogo bolje nego biti mlada žena koja ustaje u podne, zatim pije u krevetu kafu, zatim se jedno dva sata oblači... O, kako je to strašno! Kad je vrućina, čovek ponekad tako ožedni kao što se meni prohtelo da radim. I ako ja ne budem rano ustajala i radila, otkažite mi svoje prijateljstvo, Ivane Romanoviču.

ČEBUTIKIN (nežno): Otkazaću, otkazaću...
OLGA: Otac nas je naučio da ustajemo u sedam sati. Sada se Irina budi u sedam i bar do devet leži i nešto razmišlja. A lice joj ozbiljno! (Smeje se)
IRINA: Ti si navikla da me gledaš kao devojčicu i tebi je čudno kad mi je ozbiljno lice. Meni je dvadeset godina!
TUZENBAH: Čežnja za radom, o bože moj, kako mi je ona poznata! Ja nisam radio nikad u životu. Rodio sam se u Petrogradu, hladnom i besposlenom, u porodici koja nikad nije znala za rad ni za ma kakve brige. Sećam se, kad bih dolazio kući iz vojne škole, lakej bi mi izuvao čizme, ja bih ga sećao za to vreme, a mati bi me gledala sa strahopoštovanjem i čudila bi se kad bi me drugi drukčije gledali. Mene su čuvali od rada. Samo teško da su uspeli da me sačuvaju, teško! Došlo je vreme, primiče nam se nešto ogromno, sprema se zdrava, jaka bura, ona dolazi, već je blizu i uskoro će oduvati s našeg društva lenjost, ravnodušnost, predubeñenje protiv rada, bolesnu dosadu. Ja ću raditi, a za kojih dvadeset pet do trideset godina radiće već svaki čovek. Svaki!
ČEBUTIKIN: Ja neću raditi.
TUZENBAH: Vi ste izuzetak.
SOLJONI: Za dvadeset pet godina vas više neće biti na svetu, hvala bogu. Kroz dve tri godine udariće vas kaplja i vi ćete opružiti papke ili ću ja planuti i sjuriti vam kuršum u glavu, anñele moj. (Vadi iz džepa flašicu parfema i prska se po grudima i rukama.)
ČEBUTIKIN (smeje se): A ja zbilja nikad ništa nisam radio. Otkako sam svršio univerzitet, prstom nisam makao, čak nisam pročitao nijednu knjigu, čitao sam samo novine... (Vadi iz džepa druge novine.) Eto... Znam iz novina da je postojao, recimo, Dobroljubov, a šta je sve pisao - ne znam... Bog bi ga znao... (Čuje se kako neko na donjem spratu udara u tavanicu.) Eto... Zovu me dole, neko mi je došao. Odmah ću se vratiti... Pričekajte... (Žurno izlazi raščešljavajući bradu.)
IRINA: On je nešto izmislio.
TUZENBAH: Sigurno. Otišao je sa svečanim izgledom lica, doneće vam neki
poklon.
IRINA: Ala je to neugodno!
OLGA: Da, to je strašno. On uvek čini gluposti.
MAŠA: „Na igalu zelen hrast, a na hrastu zlatan lanac...”1 A na hrastu zlatan lanac... (Ustaje i tiho pevuši.)
OLGA: Ti danas nisi raspoložena, Maša.
MAŠA (pevušeći, stavlja šešir na glavu)
OLGA: Kuda ćeš?
MAŠA: Kući.
IRINA: Čudnovato...
TUZENBAH: Otići s imendana!
MAŠA: Svejedno... Doći ću doveče. Zbogom, mila moja... (Ljubi Irinu) Želim ti još jedanput: budi zdrava, budi srećna. Nekad, dok je još otac bio živ, nama je o imendanima dolazilo svaki put po trideset-četrdeset oficira, bilo je bučno, a danas samo čovek i po i tiho je kao u pustinji... Idem ja... Danas sam neraspoložena, nešto sam tužna i ti nemoj da me slušaš. (Smejući se kroz suze.) Docnije ćemo razgovarati, a sad zbogom, mila moja, idem kud bilo.
IRINA (nezadovoljna): E baš si ti...
OLGA (kroz suze): Ja te razumem, Maša.


....za nastavak  Drama Tri sestre / Download